„Nova granica“ : ideje i ciljevi

EU je zatečena ruskom agresijom na Ukrajinu 2014. i 2022. Zatim je, 2025, zatečena američkim napuštanjem zapadnog liberalnog konsenzusa. Od obećanja, iz 2003, da će integrisati Zapadni Balkan, koje nije ispunila, i nakon velikog proširenja 2004, EU nije uspela da izgradi zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. Drugim izborom Donalda Trampa,NATO je prestao da postoji u svojoj izvornoj nameni i strukturi.

Ruska agresija na Ukrajinu najopasniji je poremećaj evropske bezbednosti od okončanja jugoslovenskih ratova 1991-1999, u kojima je NATO prvi i jedini put intervenisao, 1995. i 1999. Intervencija nije bila slučajna. Srbija je u toku nasilne jugoslovenske dezintegracije preuzela onu ulogu koju je sebi zatim dodelila Rusija suočavajući se s nestankom sovjetske imperije, postavivši osnove novom ruskom imperijalizmu.

Od Putinovog dolaska na vlast 2000, a naročito od velikog EU-NATO proširenja na istočnu Evropu 2004, Rusija je postavila 3 tačke strateškog pritiska: Baltik, Ukrajina, Zapadni Balkan. NATO je zaštitio istočnu Evropu i baltičke države. Gruzija, pa Ukrajina, žrtve su agresije Rusije i slabosti Zapada. Moldavija je, sično tome, podeljena. Već je na Zapadnom Balkanu, na Kosovu, bilo povremenih oružanih incidenata nakon NATO intervencije 1999. Ruski politički uticaj prevladao je u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj Bosne i Hercegovine. Prisutan je u pojedinim strukturama Hrvatske, Severne Makedonije i Slovenije. Na strani Rusije su države članice EU i NATO, Mađarska i Slovačka. Preko Srbije i BiH Mađarska s Rusijom projektuje maligni uticaj na Zapadni Balkan. 

EU je dočekala drugi mandat Donalda Trampa nespremna. Novi izazovi, međutim, nisu nastupili neočekivano. Nemačka kancelarka Angela Merkel finansirala je, tokom dve decenije, ruske vojne i propagandne potencijale. Prepustila je Zapadni Balkan ruskoj korupciji i agenturi. Prihvativši, od Rusije, migrantsku krizu, kojom nije umela da upravlja, oživela je nacionalističku desnicu. Negovala je populiste koji su zapravo Putinovi saučesnici, Orban, Fico, Vučić, Dodik, vladajuća koalicija u Crnoj Gori. Komesarka za spoljnu politiku i bezbednost EU Federika Mogerini otvorila je Putinu sve važne opcije. Žozep Borelj držao je EU u pasivnom odnosu prema ruskoj agresiji.

EU je zarobljena blokadom odlučivanja. Evropska javnost je vrednosno podeljena. EU je destabilizirana iznutra. Bez Zapadnog Balkana, EU je nedovršena država. Bez celovite Ukrajine, EU je država načetih granica, koje nije u stanju da kontroliše.

Agresija Rusije na Ukrajinu neposredna je pretnja državama na istočnoj granici EU: Finska, Estonija, Litvanija, Latvija, Poljska, Rumunija, Bugarska. Zapadni Balkan, prožet ruskim malignim uticajem, našao se u okruženju EU država Šengena. Na toj novoj granici, agresija je obesmislila svaku relativizaciju odnosa Rusije prema EU, prema njenim vrednostima, smislu, istorijskoj ulozi. Proširenje EU na istočnu Evropu bilo je mirno i demokratsko. Širenje kulture i društvenih standarda u osnovi je evropskog identiteta, od renesanse. Nastala iz ideologija carizma i staljinizma, Putinova Rusija svoje proširenje izvodi silom, ugrožavajući evropski i svetski mir, dok u dubini evropske teritorije uklanja političke protivnike, kupuje političke lidere, medije, univerzitete.

Na novoj granici Evrope prema ruskom istoku, sve su okolnosti jasnije. Na toj granici promalja se jedno novo političko i strateško liderstvo. Na granici prema novoj, agresivnoj imperijalnoj Rusiji nastaje nova Evropa, u kojoj se prepoznaju snage opredeljene za nepristajanje i otpor.

Naša namera je, da otporu pružimo punu saradnju. EU je ostala bez političkog i intelektualnog, pre svega  akademskog potencijala koji bi bio podrška brzim i adekvatnim odgovorima. Putinova snaga je i lažni pacifizam akademske zajednice, zatvorene u svojoj antiliberalnoj paradigmi.

Preuzimanje strateške odgovornosti je prioritet, koji je EU prepoznala. EU plus UK raspolažu dovoljnim ekonomskim potrencijalima za odbranu Ukrajine, i sopstvenu, od ruske agresije. EU, UK i Kanada raspolažu redovnim vojnim budžetom koji je značajno veći od onoga koji je Rusija uložila tokom vojnih operacija u Ukrajini tokom 2024. Ujedno su vojni napori Rusije dostigli su 40% ukupnih troškova javnog sektora. Doslednije sprovođenje sankcija, i uvođenje novih, primoraće Rusiju da nastavi da uništava svoju ekonomiju. Slični pritisci u toku Hladnog rata, naročito u osamdesetim XX veka, uspešno su doprineli padu komunizma i raspadu Sovjetskog Saveza.

Naredni važan iskorak bila bi integracija Zapadnog Balkana, koji je geografski već u zoni Šengena. EU nije potpuna bez Zapadnog Balkana, priznanjem samih EU zvaničnika, ali je potrebna nova politika integracije koja će sankcionisati političke lidere koji su prepreka, a obično su, ujedno, agenti ruskog malignog uticaja, i nagrađivati društvene zajednice koje su zaglavljene u iracionalnim sporovima. Severna Makedonija pod pritiscima Bugarske i Grčke. Srbija u svome kosovskom mitu, i iredentističkoj politici u Crnoj Gori i BiH. BiH i Crna Gora podeljene prokletstvom malih razlika i pod stranim malignim uticajem. Ruska agenda na Zapadnom Balkanu u osnovi je jednaka ruskoj agendi u Nemačkoj, Mađarskoj, Slovačkoj. Ako je uspela u Nemačkoj, zašto ruska politika ne bi uspevala na Balkanu?

EU neće izdržati, ukoliko ne uspostavi jasne, nepokolebljive funkcije spoljne i bezbednosne politike. Iskustvo nove granice upozorava, da je neophodan jedan nov vrednosni i etički konsenzus. Baltik, Ukrajina i Zapadni Balkan, vitalne su teritorije evropske bezbednosne strukture. Upravo na toj novoj granici se prelama sva evropska budućnost. EU više ne sme gubiti. EU mora uspeti, na svakoj tački na kojoj je presek njenih vitalnih slabosti. U istočnoj Evropi je i poruka za čovečanstvo, da demokratija može da pobedi, i da je cena njenog gubitka neuporedivo veća od cene njenog širenja. Potvrda njenog smisla je upravo na novoj granici prema varvarstvu od kojeg Ukrajina brani i Evropu i sebe.

Svesni smo slabosti demokratije: stalni izbori, preispitivanje, sloboda za maligne uticaje na javno mnjenje. Putinovi prioriteti su ovladavanje Baltikom i izlazak na Sredozemlje, teritorijalno širenje područja uticaja i gašenje demokratija. Putin smatra, da je činjenica da Evropa još uvek postoji, gest njegove „dobre volje“. Putinov rat je, da napomenemo,rat svih Rusa, ogromne većine. U Rusiji je prevagnuo Putinov pogled na svet koji su počeli prihvatati i džepovi društvenih slabosti demokratskog Zapada koji ga je, neoprezno, smatrao zastarelim i prevaziđenim.

Prvi nakon Hitlera, jednu evropsku državu napao je, i anektirao deo njene teritorije, Slobodan Milošević u Hrvatskoj 1991. Putin je krenuo njegovim primerom. Kao Milošević 1991, Putin je 2014, pa 2022. kretao na Ukrajinu uveren da je NATO slab, i da neće odgovarati. Da će brzo i bezbedno postaviti marionetsku vladu u Kijevu, i da će nastaviti da lomi zapadno jedinstvo. Umesto u Kijevu, postavio je marionetsku vladu u Vašingtonu. Naredna je vlada u Briselu. EU je prepuštena sebi samoj. Srpsko-ruska paragidma mora postati, za EU, neprihvatljiv model ponašanja,  a svaki politički lider odgovoran za takvo ponašanje mora snositi sankcije.

U vremenu koje predstoji, prioriteti koje vidimo bili bi sledeći:

1.     Nov demokratski evropski konsenzus koji će biti osnova koncentracije strateških napora na graničnom pojasu EU prema Rusiji: Baltik, Ukrajina, Balkan.

2.     Raskrinkavanje ruskih uticaja i agenata.

Izgradnja novog liberalnog konsenzusa i kulture solidarnosti.