Ukrajina, retrospektiva

Od Putinovog dolaska na vlast, a naročito od velikog EU-NATO proširenja na istočnu Evropu 2004, Rusija je postavila tri tačke strateškog pritiska: Baltik, Ukrajina, Zapadni Balkan. NATO je zaštitio istočnu Evropu i baltičke države. Zapad je Gruziju 2008, pa Ukrajinu 2014, prepustio ruskoj agresiji, ustuknuvši pred ruskim pretnjama nuklearnim oružjem, i pred potrebom evropskih ekonomija za jeftinim energentima.

Ukrajinska revolucija Majdan za Kremlj je bila nepodnošljiva. Sloboda Ukrajine, da se opredeli za Evropu i demokratiju, verovatno tim redosledom, za Putina je bila lično poniženje. Rusija nije podnosila da ima proevropski demokratski režim na teritoriji koju tradicionalno smatra svojom. Štaviše je tvrdila da su SAD tokom pregovora o ujedinjenju dve Nemačke, 1990, navodno usmeno obećale Sovjetima da neće širiti NATO. Bila je to samo jedna u nizu neistina, naprotiv, Varšavski pakt i Sovjetski Savez bili su realnost pred kojom NATO proširenje (krenulo značajno docnije) nije bilo na dnevnom redu. SAD su učinile sve da Rusija podigne institucije i pokrene ekonomiju. Upravo zahvaljujući američkom zalaganju, Rusija je tokom devedesetih od Međunarodnog monetarnog fonda povukla 20 milijardi dolara kredita. Uz podršku SAD i Britanije, Rusija je 1994. potpisala Budimpeštanski memorandum kojim je nuklearno naoružanje Ukrajine i Belorusije pripalo Rusiji u zamenu za priznanje nepovredivosti svojih granica. Mada nije ispunjavala kriterijume ekonomske i sistemske izvrsnosti, Ruska  Federacija je 1998. ušla u sastav G7, grupacije najmoćnijih industrijalizovanih država sveta, koja je tako postala G8. Od početaka finansijske i ekonomske krize 2008, Rusija je imala podršku EU. Francuska i Nemačka su, u nameri da ne uvrede Rusiju, tada odbacile svaku mogućnost da Ukrajina i Gruzija uđu u NATO. Rusija i NATO su već 1991. uspostavile prvo strateško partnerstvo, i Rusija se 1994. pridružila programu Partnerstvo za mir. Daleko od poniženja, na koje se pozivao Putin, kako bi prikrio stvarne namere, Rusija je uživala tretman jednakosti i uvažavanja, na svakoj od bitnih tačaka i nezasluženo.

Odgovorivši na Majdan, pobunu koja je otvorila evropsko opredeljenje, Putin je 2014. odlučio da okupira Donbas i anektira Krim uveren da SAD ostaju bez strateškog autoriteta. Samo devet meseci nakon preuzimanja dužnosti, predsednik SAD Barak Obama nagrađen je Nobelovom nagradom za mir, sa obrazloženjem da je kreirao novu klimu na međunarodnoj sceni i pomogao povratak multilateralne diplomatije. Za sve koji su se dobro sećali Hladnog rata, i bili uvereni da Rusija neće odustati od imperijalizma i obnove sovjetske moći, odluka je mogla delovati neozbiljno. Obama je u Evropi visoko poštovan, ali je poverenje, ispostavilo se, bilo bez osnova. Obama nije bio u stanju da odgovori na svetske izazove, delom ga nisu interesovali, delom ih nije razumeo. Njegov pacifizam otvorio je prostor novim pokoljima na Bliskom istoku, Sirija, Irak, Avganistan. Putinu je kukavički prepustio navodno uništavanje sirijskog hemijskog naoružanja. Američka intervencija u Iraku 2003. takođe je zapostavila Siriju kao centralu terora i terorizma, a Asadov režim kao model svakoga sličnog, i Putinovog. Putin se oslonio upravo na Obamin stvarni karakter, i sposobnosti.  Napao je Ukrajinu 2014, a 2015. otvoreno ušao u sirijski rat na Asadovoj strani i izazvao migrantsku krizu u Evropi. Zatim je, 2016, zahvaljujući manipulacijama ruskih službi i njihovom uticaju na društvene mreže i konzervativne medije, na američkim izborima pobedio Donald Tramp. Britanija je donela nepromišljenu, duboko pogrešnu odluku o Bregzitu. Putina štaviše nije omeo Trampov poraz na narednim izborima. Novi američki predsednik Džo Bajden bio je star (rođen 1942), i proglašen pobednikom u haotičnim uslovima. Potpredsednik predsednika Obame, Bajden je za Putina bio dovoljno neodlučan i slab, a administracija jednako osujećena, nevoljna i nesposobna da pravovremeno i snažno odgovori. Putin je računao i na Lukašenka, koji je poražen na izborima 2020, i opstao samo zahvaljujući ruskoj agenturi. SAD su u leto 2021. prepustile Avganistan talibanima. Bila je to za Putina nova potvrda američkog propadanja. Jedna od epizoda koja ga je dodatno ohrabrila bilo je ponašanje Kine koja je preuzela Hong Kong pogazivši sve dogovore. Putin je osnovano očekivao Trampov povratak. Ušao je duboko u strukturu Kongresa i Senata, ovladao uticajnim medijima, trećinu Amerike zatrovao teorijama zavera, poluistinama i ludostima svih vrsta.

Invazija na Ukrajinu 24. februara 2022. bila je operacija „denacifikacije“ susedne „bratske zemlje”, nepravedno odvojene od svoje prirodne matice. Ruska propaganda takođe je tvrdila da je neophodno prvo napasti da bi se sprečila neminovna invazija kojom preti NATO, čija je Ukrajina vazalna teritorija. Takođe, hapšenje „narkomana“ na vlasti u Kijevu, posebno predsednika Volodimira Zelenskog.

Europe stood paralyzed. Putin did not consider any potential European response. The only recourse Europe knew was sanctions—an instrument Putin held in utter contempt.

The European Union, at its core, is not designed for strategic confrontation, conceived in more comfortable times—during the era of Fukuyama’s “end of history”—when liberal democracy was believed to be the natural and sole outcome of social transformation in the wake of the Berlin Wall’sEvropa je bila bespomoćna. Putin njene eventualne odgovore nije uzimao u obzir. Umela je da odgovori samo sankcijama, koje je Putin prezreo. 

Evropska unija u osnovi nije dizajnirana za strateške odgovore. Formirana je u ugodnijem vremenu Fukujaminog „kraja istorije“, kad se verovalo da je liberalna demokratija logično i jedino ishodište društvenih preobražaja, onih koje je pokrenuo pad Berlinskog zida. Putin je Evropsku uniju odbacio zahvaljujući svojim, ujedno, najboljim i najgorim osobinama. Putin je predator i serijski ubica. Putinova očigledna lična tupavost, on je sopstvena karikatura, zavarala je sve koji su potcenili sposobnost Rusije da kontaminira zapadni svet operacijama obmanjivanja, relativizacija, zastrašivanja. I dok je diplomatskim manevrima kupovao vreme, i pripremao se za invaziju, njegovi sagovornici su bili samo NATO ili SAD, nikad Evropa, koja je za njega simbol dekadencije, nesposobne da pogleda smrti u lice. Putinov mentalni konstrukt u međuvremenu se spustio na animalne premise suočavanjem sa starenjem i pandemijom. Možda se vratio na frustracije iz mladosti, kad se trudio da se nametne za kolovođu lokalne bande. Uvek je igrao bizarnu ulogu dominantnog mužjaka. Oživeo je kulturu Gulaga kojim je upravljao sistem „dominantne dominacije“ koji su zatvorenici prihvatili jedni druge kažnjavajući, kako bi preživeli. Putin je sistem preneo na rusko društvo. Na vrhu zločinačke oligarhije, za sebe je izabrao ulogu tek povremeno vidljivog upravnika logora. Kažnjenicima, svima ostalim, prepustio je dužnosti čuvara, žrtve, doušnika i dželata, svakome prema sposobnostima, ili zasluzi.

Otpor koji je Ukrajina pružila od prvih dana, kad je već bila otpisana, iznenadio je Putina. Ukrajina je podsetila upravo na evropske ideje slobode i otpora totalitarizmu koje je sama Evropa, uljuljkana u blagostanju, zaboravila. Samožrtvovanje Ukrajine u stvari je neopisivo. Otpor je bio inteligentan, maštovit, ingeniozan, ne samo neustrašiv. Otpor na koji Putin nije računao, snaga koju je prezirao, koju ne razume, postala je horizontalna mreža ukrajinskog društva koja je odbranu disperzirala tako da njena struktura, i principi, ne zavise ni od jedne pojedinačne ličnosti, ni od samoga predsednika Zelenskog koji je na sebe preuzeo teret odbrane bez kompromisa. Taj dubinski otpor razgolitio je, demontirao suštinu agresora i agresije, pre svega istorijski kod, tu paranoidnu opsesiju navodne nadmoći ruske kulture, i kontinuitet militantnog, isključivog marksizma-lenjinizma koji je očuvao feudalnu vertikalu povlašćenih bojara i rezigniranih mužika. 

Ukrajinu su, od totalne katastrofe, zaštitile i dve posebne okolnosti. Prva, Putin je, makar privremeno, vratio Rusiju u srce strateških prioriteta SAD. Od početka ruske agresije, Ukrajina i Evropa raspolagale su američkim bezbednosnim štitom, Ukrajina da uspostavi sistem otpora, Evropa da presabere svoju spoljnu i bezbednosnu politiku. Druga važna promena, bio je verovatno neočekivan odgovor turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, koji je bio dobro upućen u malignu ulogu Rusije i Sirije u regionu, i bio prinuđen da se suoči s ruskom pretnjom Moreuzima -  Turska je još 2019. ponudila Ukrajini dron Barjaktar, strahovito oružje, „zvezda dronova“. Zatim je krenula zajednička proizvodnja dronova novije generacije. Prvi put je Zapad imao koristi od kiparske paradigme, samo s druge strane. Kremlj je morao da razume, da su neke uloge zamenjene.

Napadom na Ukrajinu Putin je pokušao da vrati klatno na drugu stranu, nakon velikog EU i NATO proširenja 2004-2020, kad se istočna Evropa pridružila zapadnom svetu. Ulazak u EU otvorio je perspektive dinamičnog razvoja, a ulazak u NATO davao garancije članom 5 (svi za jednog, jedan za sve), pre svega u odnosu na buduće ruske aspiracije. Zapadni Balkan, bivša Jugoslavija sa Albanijom, sa izlaskom na Sredozemno more, nije u potpunosti integrisan, čime je Putin ostvario još jednu korisnu protivtežu, na štetu Ukrajine. Nemačka je odustala od pacifizma i počela da se ponovo naoružava. EU je politička zajednica okupljena oko vrednosti slobodne trgovine, demokratije, vladavine prava, i Putin nije očekivao da će se ona upustiti u oslobađanje od ruskog energetskog uticaja, koji je podrazumevao ekonomsku i političku korupciju. Ali je, pred Putinovom agresijom, nestala Višegradska grupa koja je u prethodnim godinama potkopavala evropsko političko i strateško jedinstvo, Samo su  Mađarska i Slovačka ostale na margini dogovora o novoj političkoj, strateškoj i vrednosnoj zajednici.

Vođen sovjetskim iskustvom, Putin je legitimitet potražio u „trećem svetu“, u Africi, Centralnoj Aziji, Latinskoj Americi i na Bliskom istoku. (Slično tome postupao je jugoslovenski lider Josip Broz Tito koji nije imao nameru da pristupi zajednici evropskih ekonomija.) Smatrao je, da nije izolovan, da je veći deo  „sveta“ uz njega.

U svetskim okvirima, otvoreno je i pitanje upotrebe nuklearnog naoružanja protiv „zapadnih degenerika“ (Vladimir Žirinovski). Rusija je 2014. ušla u Ukrajinu uverena da će NATO ostati uzdržan pred nuklearnom pretnjom. Zatim je krenula da pokorava osvojene oblasti, rusifikacija umova, podela pasoša, uvođenje u ruski platni promet (Srbija je jedina u regionu upravo ostala  izvan evropskog sistema plaćanja SEPA). Krim je anektiran zahvaljujući referendumu u sovjetskom stilu (biračka mesta su kontrolisali neobeleženi ruski specijalci). Kremlj je učinio isto u četiri oblasti istočne Ukrajine, Lugansk, Donjeck, Zaporožje i Herson. Svaki pokušaj Ukrajine da vrati teritorije, svaka NATO intervencija, sudarili bi se s ruskom nuklearnom doktrinom. U tom trenutku je sukob u Ukrajini zamrznut (slično je postupala Srbija, uz sve vidljiviju podršku ruske agenture, u BiH, Crnoj Gori, na Kosovu).

Ni u krizama Hladnog rata sovjetski lideri nisu neposredno pretili nuklearnom apokalipsom (iako je ta tema otvorena tokom kubanske krize 1962). Putinovi mediji najavljuju da će ruski nuklearni projektili pogoditi Berlin ili Pariz za dva ili tri minuta, da će London (gde su Putinovi oligarsi sakrili opljačkani kapital) nestati za sekundu. U lokaciji Černobila (nuklearna elektrana u kojoj se odigrao incident 1986), ruska vojska je okupirala „crvenu šumu”, ultra radioaktivno područje u kojem su borovi promenili boju pod uticajem zračenja, bez zaštitnih odela, kopali rovove, lovili divlje životinje. Nuklearka u Zaporožju deo je paketa ruskih ucena nuklearnom katastrofom.

Na terenu, ruske trupe često su neorganizovana, neobuzdana rulja. U nekoliko gradova na severu Ukrajine ruski vojnici su silovali, mučili i streljali civile, bespomoćna ljudska bića, žene i starce. Verovali su da su masakrirali „naciste“ Ukrajince, „ne-muškarce“. Putin je naciju sabio u plemensku zajednicu koja oslobađa primarnu, atavističku antropologiju.

U prvim danima napada na Ukrajinu bili su jasni Putinovi strateški ciljevi i ontološke namere. Da zauzme Kijev, tu prvu Rusiju iz daleke prošlosti. Da osigura neposrednu vlast nad Donbasom. Da obezbedi Krim s kopnene strane, zaposedajući celu ukrajinsku obalu Azova i Crnog mora. Da izbriše svaku posebnost, državnost, suverenitet i identitet Ukrajine. Nastavio je da preti Moldaviji, baltičkim republikama i Poljskoj, i održava stanje napetosti i omraza u bivšoj Jugoslaviji, potpirujući identitetske sukobe. Uveren da je NATO slab, i da neće odgovarati, Putin je bio siguran, da će  brzo i bezbedno postaviti marionetsku vladu u Kijevu, i nastaviti da lomi zapadno jedinstvo. Umesto u Kijevu, postavio je marionetsku vladu u Vašingtonu. Trampovim povratkom 2025. NATO je prestao da postoji u svojoj izvornoj strukturi i nameni.

Era srećne globalizacije se bliži kraju. Evropski narodi otkrivaju u kojoj meri njihovo domaće blagostanje zavisi od ruskog totalitarnog režima. Svet je u najdubljoj neizvesnosti, ikad. Do nedavno je Putin bio najveća pretnja svetskom miru, u ovom trenutku, to je Donald Tramp, koji preuzima institucije i ustavni poredak, i preti američkim saveznicima. Verovatno će samo rivalstvo SAD i Kine biti činilac ravnoteže, ali ne obavezno u odnosima Rusije sa Ukrajinom i Evropom. Ukrajina je, za Kinu, presedan koji se, odnosi na Tajvan, pošto je okupirala Hong Kong. Kina se nada da će jednog dana moći da kupi Rusiju, da se domogne njenih energenata i ruda, ali se privremeno održava razumevanje između dva suseda koji dele istu totalitarnu suštinu, kult ličnosti, doživotno predsedništvo, nedostatak demokratskih prava, bez slobodnih izbora, kontrola nad svim aspektima života građana, logori za deportaciju, prevaspitavanje i brutalno kažnjavanje. Kisindžerova kineska paradigma sad je postavljena naopako. Neintegrisan i zbunjen u prostranstvu američkih sloboda, Kisindžer je ionako sve radio naopako, ali je potreba za novom ravnotežom očigledna. Jedan od Putinovih uspeha, bio je da Evropi potroši i pamet i vreme.